Уђем у салу препуну деце. Ведра ђачка лица-све ведран до ведране, ведранко до ведранке и из места, као гром из ведра неба, „испалим“ поздрав: ВЕДАР ДАН, децо!

ВЕДАР ДАН, отпоздравише клинци! Од сада, дечице, поздрављаћемо се баш овако. Шта има лепше од ведрог лица, ведрог срца, ведрог ока и ведрог неба?

И тако као млади песник за децу, са тек објављеном збирком песама, разбијем трему на самом почетку књижевног гостовања у Поточкој основној школи. Песнички матине је протекао у стилу – ведро и весело, као што и беше главна животна крилатица мог брата Веље, омиљеног међу људима и колегама.

Ако би се бирале најлепше речи србскога језика – придев ведро би сигурно био у првој лексичкој десетици.

На старосрбском- аријском језику ведро се изговарало као – вид`ро, = чисто небо, чист, јасан, прозиран, кап воде на сунцу. Придев је потекао из старосрбског-аријског корена – вид. И на руском језику ова реч се изговара истоветно, само са акцентом на задњем слову. Чеси, такође, имају ову исту реч у свом речнику и говору, као и Немци, који су је преузели од Срба и мало „модификовали“.

Ведар човек, ведра шала, ведар говор, ведро чело, ведра душа, а овај придев служи и као корен других речи: ведрина, ведрост, Ведран и Ведрана-лична имена… Занимљиво је подсетити читаоца да је Ведран био друго име за Вардун, а Вардун је србски назив за Вавилон.

На келтском – вардун је тврђава. Па изводимо закључак: ведро и ведрина је тврђава. Човек се ведрином брани, иза ње се заклања. На ведрог човека, ни звер неће.

Али реч ведро није само придев већ и именица код Срба. Ведро је посуда која служи за воду или течност: кофа (на бунару, на ђерму), дрвени суд, кабао, каблица, метални суд, канта, а може да се односи и на шафољ, жбане или џбане, кадицу… Ведро је истовремено и мерица за течност. Пуно србско ведро тј. кофа за воду износила је 12 литара, а руско ведро 12,3 литра.У ведру пуном воде се јасно огледа и ведро небо како по дану тако и ноћу, па су се и звезде лакше могле читати.

Занимљиво је истаћи да су околни народи управо од Срба, из старосрбског језика, преузели скоро у целости ову именицу. Например, Турци и Шиптари кажу – ведре, Румуни ведр, Мађари – водор… Наводни „класичан“ латински језик, у целости је преузео србску реч – ведро. То је врло разумљиво јер палеолингвиста и историчар др Светислав Билбија каже да је Италија „композиција србских праисторијских племена“, 1 који у генима носе древни србски словар.

Чамџије на Морави и другим рекама, као и скелаџије, имају – ведрице. Ведрице су мале посуде (посудице) и служе да се вода црпка из чамца или скеле када се навири.

Од именице ведро Срби су начинили и глаголе: ведрити (ведри се небо, ведри се са истока…) изведрити и разведрити. Ови глаголи се најчешће користе код метеоролошке прогнозе: Време ће бити ведро, али хладно; Данас ће бити ведро и сунчано, али прохладно време, и слично. Метереопате су уствари зависници од ведрог времена.

Ведро небо-ведра душа, и обрнуто. Србин је ведар човек у својој божанској природи. У корену речи – ведро – стоји морфема вед(а). А веда је посвећено, свето знање, Рг веда је најстарији верско-филозофски спев, небески мудраци га писали, и не сме се лаички тумачити. Ведро небо и Веде су божанског порекла. И врло је тајанствена веза међу њима.

Веде су унутрашње знање, просветљење, просвећење – ведрина. И све се своди на светлост, на ведро и ведрину, јер на крају, односно на самом почетку, у својој астралној природи, човек је светлосне природе, светлосно биће.

Све је ведро, ведричасто, ведрасто, ведрикасто, све је ведрина и на небу и у души, кад одједном – гром из ведра неба. И то се често догађа. Многи од нас су били сведоци тог изненадног удара из ведрог неба. „Гром загрме на Светога Саву/ Усред зиме кад му време није/. 2

Гром је ушао и у народне клетве: гром те спалио, гром те убио, гром те згромио… У старој србској вери бог Перун је био громовник. Управљао громовима. Перун је био високо поштован у србском народу, а Лужички Срби су имали и посебан дан – четвртак – посвећен Перуну и звали су га – Перунов дан. У новој хришћанској вери Православљу улога Перуна припала је светом Илији Громовнику, који „вози ватрена кола по небу“, по облацима, а точкови златних кола грме ли грме.

Тако каже народно веровање, а научници Београдске метеоролошке станице веле да се то поклапа са „котрљањем електромагнетне силе поврх облака“ (М. Стеванчевић). 3 „Гром је атмосферско пражњење (муња) између облака и земљине површине. Гром се у скорије време погрешно поистове-ћује са грмљавином која је звучна појава која настаје као последица атмосферског праж-њења“. 4

Гром на старосрбском-аријском језику се изговарао као- агрима, агрома, из које речи је модификован – гром. Гром најчешће удара у – грм, а грм је стабло храста, старог србског многовечног и магичног дрвета. Разлика је само у једном округлом слову-О, на шта и личи кугла која остаје на земљи после удара грома у храст. Тако се, бар, верује код Срба Мораваца. А сигурно и на другим просторима србским.

Придев ведро се обилато користи и у лирским и у епским народним песмама. Узећемо један диван пример лирске песме „Ведро беше“ из лужничког краја (Бабушница):

„ Ведро беше, па се наоблачи,
из облака ситна роса паде,
а у росу тужно пиле поје,
тужно поје, жално изговара:
— Синоч мајћа сина оженила
а у јутро сна’у испратила,
преко двора алев вен’ц стура,
а на главу црну мрежу тура“. 5

За мајку несрећног сина то је био – гром из ведра неба.

Громогласни људи су увек били на цени код Срба: Да довикну, да дозову, да командују, да запрете – громогласно… А који се непријатељ усуди да оде даље „од камена, тог бедема“ „чуће громове како тишину земље Србије… парају“. 6 Онда се ведро – опасно наоблачи…

Кажу да у југоисточној Србији поједине жене и људи разговарају са громовима и то на – србском језику. Захтевају да се даље помере од њих и њиховог села. И громови разумеју србски језик и – оду даље. Тако је на једној телевизији недавно сведочио један занимљив човек са Суве планине.

1 Билбија, С., Писмо др Радивоју Пешићу
2 Филип Вишњић, „Почетак буне на дахије“, записао Вук Стеф. Караџић
3 Филиповић С. „Речник српско-ариј(ев)ски, са додатком корена, Сардонија, Београд, стр. 123.
4 Др Никола Цветановић, Телевизија К1, емисија „Уранак“
5 Драгослав Манић Форски, Антологија лужничких народних песама, Бабушница : [б. и.], 1974., стр. 40.

Толкује: Мирослав Димитријевић