Потврду о идентитету и значају неког добротвора налазим у енциклопедијама и свезнањима. О Велимиру Михаилу Теодоровићу нигде ни помена. Од Мале енциклопедије Просвета из 1978. године, разумљиво је, не може се много ни очекивати, али да Народна енциклопедија Станоја Станојевића из 1929. уз име Велимира Михаила Теодоровића не стави ни једну једину одредницу, заиста растужује.
Кад неко поклони свом народу огромну кућу, на којој то још и напише, онда то знају многи, али кад неко попут Велимира Михаила Теодоровића том истом народу поклони огромну суму новца у злату за развој књижевности, просвете и улепшавање Београда, срамотно је да о томе појма имају само ретки зналци.
Кнез Михаило Обреновић је био „отмен човек, тип каваљера, џентлмена, галантома и дендија“, како нам га лепо на једном месту описује Ђалски. За време једног од својих боравака у Рогашкој Слатини Кнез је упознао шеснаестогодишњу кћер тамошњег марвеног лекара, Марију Бергхауз. Познанство прераста у интимну везу из које Марија 8. маја 1849. године рађа дечака који је крштен у католичкој вери своје мајке. Дете је на крштењу добило име Вилијем.
Велимир Михајло Теодоровић је ванбрачни син кнеза Михајла, унук кнеза Милоша. Цео живот је много волео Србију и помагао је а после смрти је сву имовину оставио Србији као задужбину Велимиријанум. Ово је прича о њему