Potvrdu o identitetu i značaju nekog dobrotvora nalazim u enciklopedijama i sveznanjima. O Velimiru Mihailu Teodoroviću nigde ni pomena. Od Male enciklopedije Prosveta iz 1978. godine, razumljivo je, ne može se mnogo ni očekivati, ali da Narodna enciklopedija Stanoja Stanojevića iz 1929. uz ime Velimira Mihaila Teodorovića ne stavi ni jednu jedinu odrednicu, zaista rastužuje.
Kad neko pokloni svom narodu ogromnu kuću, na kojoj to još i napiše, onda to znaju mnogi, ali kad neko poput Velimira Mihaila Teodorovića tom istom narodu pokloni ogromnu sumu novca u zlatu za razvoj književnosti, prosvete i ulepšavanje Beograda, sramotno je da o tome pojma imaju samo retki znalci.
Knez Mihailo Obrenović je bio „otmen čovek, tip kavaljera, džentlmena, galantoma i dendija“, kako nam ga lepo na jednom mestu opisuje Đalski. Za vreme jednog od svojih boravaka u Rogaškoj Slatini Knez je upoznao šesnaestogodišnju kćer tamošnjeg marvenog lekara, Mariju Berghauz. Poznanstvo prerasta u intimnu vezu iz koje Marija 8. maja 1849. godine rađa dečaka koji je kršten u katoličkoj veri svoje majke. Dete je na krštenju dobilo ime Vilijem.
Velimir Mihajlo Teodorović je vanbračni sin kneza Mihajla, unuk kneza Miloša. Ceo život je mnogo voleo Srbiju i pomagao je a posle smrti je svu imovinu ostavio Srbiji kao zadužbinu Velimirijanum. Ovo je priča o njemu
