Uđem u salu prepunu dece. Vedra đačka lica-sve vedran do vedrane, vedranko do vedranke i iz mesta, kao grom iz vedra neba, „ispalim“ pozdrav: VEDAR DAN, deco!

VEDAR DAN, otpozdraviše klinci! Od sada, dečice, pozdravljaćemo se baš ovako. Šta ima lepše od vedrog lica, vedrog srca, vedrog oka i vedrog neba?

I tako kao mladi pesnik za decu, sa tek objavljenom zbirkom pesama, razbijem tremu na samom početku književnog gostovanja u Potočkoj osnovnoj školi. Pesnički matine je protekao u stilu – vedro i veselo, kao što i beše glavna životna krilatica mog brata Velje, omiljenog među ljudima i kolegama.

Ako bi se birale najlepše reči srbskoga jezika – pridev vedro bi sigurno bio u prvoj leksičkoj desetici.

Na starosrbskom- arijskom jeziku vedro se izgovaralo kao – vid`ro, = čisto nebo, čist, jasan, proziran, kap vode na suncu. Pridev je potekao iz starosrbskog-arijskog korena – vid. I na ruskom jeziku ova reč se izgovara istovetno, samo sa akcentom na zadnjem slovu. Česi, takođe, imaju ovu istu reč u svom rečniku i govoru, kao i Nemci, koji su je preuzeli od Srba i malo „modifikovali“.

Vedar čovek, vedra šala, vedar govor, vedro čelo, vedra duša, a ovaj pridev služi i kao koren drugih reči: vedrina, vedrost, Vedran i Vedrana-lična imena… Zanimljivo je podsetiti čitaoca da je Vedran bio drugo ime za Vardun, a Vardun je srbski naziv za Vavilon.

Na keltskom – vardun je tvrđava. Pa izvodimo zaključak: vedro i vedrina je tvrđava. Čovek se vedrinom brani, iza nje se zaklanja. Na vedrog čoveka, ni zver neće.

Ali reč vedro nije samo pridev već i imenica kod Srba. Vedro je posuda koja služi za vodu ili tečnost: kofa (na bunaru, na đermu), drveni sud, kabao, kablica, metalni sud, kanta, a može da se odnosi i na šafolj, žbane ili džbane, kadicu… Vedro je istovremeno i merica za tečnost. Puno srbsko vedro tj. kofa za vodu iznosila je 12 litara, a rusko vedro 12,3 litra.U vedru punom vode se jasno ogleda i vedro nebo kako po danu tako i noću, pa su se i zvezde lakše mogle čitati.

Zanimljivo je istaći da su okolni narodi upravo od Srba, iz starosrbskog jezika, preuzeli skoro u celosti ovu imenicu. Naprimer, Turci i Šiptari kažu – vedre, Rumuni vedr, Mađari – vodor… Navodni „klasičan“ latinski jezik, u celosti je preuzeo srbsku reč – vedro. To je vrlo razumljivo jer paleolingvista i istoričar dr Svetislav Bilbija kaže da je Italija „kompozicija srbskih praistorijskih plemena“, 1 koji u genima nose drevni srbski slovar.

Čamdžije na Moravi i drugim rekama, kao i skeladžije, imaju – vedrice. Vedrice su male posude (posudice) i služe da se voda crpka iz čamca ili skele kada se naviri.

Od imenice vedro Srbi su načinili i glagole: vedriti (vedri se nebo, vedri se sa istoka…) izvedriti i razvedriti. Ovi glagoli se najčešće koriste kod meteorološke prognoze: Vreme će biti vedro, ali hladno; Danas će biti vedro i sunčano, ali prohladno vreme, i slično. Metereopate su ustvari zavisnici od vedrog vremena.

Vedro nebo-vedra duša, i obrnuto. Srbin je vedar čovek u svojoj božanskoj prirodi. U korenu reči – vedro – stoji morfema ved(a). A veda je posvećeno, sveto znanje, Rg veda je najstariji versko-filozofski spev, nebeski mudraci ga pisali, i ne sme se laički tumačiti. Vedro nebo i Vede su božanskog porekla. I vrlo je tajanstvena veza među njima.

Vede su unutrašnje znanje, prosvetljenje, prosvećenje – vedrina. I sve se svodi na svetlost, na vedro i vedrinu, jer na kraju, odnosno na samom početku, u svojoj astralnoj prirodi, čovek je svetlosne prirode, svetlosno biće.

Sve je vedro, vedričasto, vedrasto, vedrikasto, sve je vedrina i na nebu i u duši, kad odjednom – grom iz vedra neba. I to se često događa. Mnogi od nas su bili svedoci tog iznenadnog udara iz vedrog neba. „Grom zagrme na Svetoga Savu/ Usred zime kad mu vreme nije/. 2

Grom je ušao i u narodne kletve: grom te spalio, grom te ubio, grom te zgromio… U staroj srbskoj veri bog Perun je bio gromovnik. Upravljao gromovima. Perun je bio visoko poštovan u srbskom narodu, a Lužički Srbi su imali i poseban dan – četvrtak – posvećen Perunu i zvali su ga – Perunov dan. U novoj hrišćanskoj veri Pravoslavlju uloga Peruna pripala je svetom Iliji Gromovniku, koji „vozi vatrena kola po nebu“, po oblacima, a točkovi zlatnih kola grme li grme.

Tako kaže narodno verovanje, a naučnici Beogradske meteorološke stanice vele da se to poklapa sa „kotrljanjem elektromagnetne sile povrh oblaka“ (M. Stevančević). 3 „Grom je atmosfersko pražnjenje (munja) između oblaka i zemljine površine. Grom se u skorije vreme pogrešno poistove-ćuje sa grmljavinom koja je zvučna pojava koja nastaje kao posledica atmosferskog praž-njenja“. 4

Grom na starosrbskom-arijskom jeziku se izgovarao kao- agrima, agroma, iz koje reči je modifikovan – grom. Grom najčešće udara u – grm, a grm je stablo hrasta, starog srbskog mnogovečnog i magičnog drveta. Razlika je samo u jednom okruglom slovu-O, na šta i liči kugla koja ostaje na zemlji posle udara groma u hrast. Tako se, bar, veruje kod Srba Moravaca. A sigurno i na drugim prostorima srbskim.

Pridev vedro se obilato koristi i u lirskim i u epskim narodnim pesmama. Uzećemo jedan divan primer lirske pesme „Vedro beše“ iz lužničkog kraja (Babušnica):

„ Vedro beše, pa se naoblači,
iz oblaka sitna rosa pade,
a u rosu tužno pile poje,
tužno poje, žalno izgovara:
— Sinoč majća sina oženila
a u jutro sna’u ispratila,
preko dvora alev ven’c stura,
a na glavu crnu mrežu tura“. 5

Za majku nesrećnog sina to je bio – grom iz vedra neba.

Gromoglasni ljudi su uvek bili na ceni kod Srba: Da doviknu, da dozovu, da komanduju, da zaprete – gromoglasno… A koji se neprijatelj usudi da ode dalje „od kamena, tog bedema“ „čuće gromove kako tišinu zemlje Srbije… paraju“. 6 Onda se vedro – opasno naoblači…

Kažu da u jugoistočnoj Srbiji pojedine žene i ljudi razgovaraju sa gromovima i to na – srbskom jeziku. Zahtevaju da se dalje pomere od njih i njihovog sela. I gromovi razumeju srbski jezik i – odu dalje. Tako je na jednoj televiziji nedavno svedočio jedan zanimljiv čovek sa Suve planine.

1 Bilbija, S., Pismo dr Radivoju Pešiću
2 Filip Višnjić, „Početak bune na dahije“, zapisao Vuk Stef. Karadžić
3 Filipović S. „Rečnik srpsko-arij(ev)ski, sa dodatkom korena, Sardonija, Beograd, str. 123.
4 Dr Nikola Cvetanović, Televizija K1, emisija „Uranak“
5 Dragoslav Manić Forski, Antologija lužničkih narodnih pesama, Babušnica : [b. i.], 1974., str. 40.

Tolkuje: Miroslav Dimitrijević