Kako se tama završava i šta dolazi posle nje? Prvo se promoli ZA/RA/KA (ZRAKA ili ZRAK) svetla i nebo se O/ZA/RA-OZARI svetlom , zatim se pomalja i sam Z/RA (ZAR) ili Ž/RA ( ŽAR)  NE/BES/NI i time se tama razagnava i nastaje ZA/RA (ZORA) na OBZARJU (OBZORJU).

[ Na starosrbskom- arijskom  sara = zora, sunce, a saraku = zrak, sjaj, svetlost. Zora je i duhovni pojam za prelaz polarizovane u sferičnu svetlost, a to je svetlost od praskozorja (početka svetlosti) do pojave sunca. Na starosrbskom sarka = zraka, ali  sarka – zrak znači još i lice koje zrači. Na savremenom srbskom jeziku zora se naziva i Zorile ili Zorilo. Zorilo je najjači čovek na svetu, jer pobeđuje Noćila i Ponoćila tj. tamu.]

Ako je nešto na pravilnoj udaljenosti od ZARA ili ŽARA on je O/ZA/RAN (OZAREN) svetlom i prijatnom toplinom od koje sve ZRI ili SA/ZA/RA/VA (SAZREVA).

Ukoliko je udaljenost premala ili traje predugo onda se umesto ZA/RA oseća JA/RA i umesto da nešto bude OZARENO tada će biti OJARENO (OŽARENO) ili će biti ukoliko to traje predugo i OŽEŽENO ( SAŽEŽENO ) umesto da ZRI.

Ukoliko je nešto predaleko ili je trajalo prekratko onda ostaje NEDOZRELO jer je NEDOZARENO  onda je to O/ZIMO i ostaje NA/ZIME.

[I kao što vidimo sve je u znaku boga RA – vrhovnog boga Sunce, koji je slavljen u Misiru (Egiptu) do pete vladarske dinastije. Pa koji je narod slavio toga boga – RA? Pa RAsi, RAšani, RAscijani, RAci, RAsijani, SoRAbi, BesaRAbi … U staroj srbskoj veri, desetomilenijumskoj, postojao je samo jedan bog – Sunce, koji se iz milošte zvao:Surija, Svarog, Vid, Jarilo, Jarko, Žarko, Ozren, RA…  Bez boga RA nema: hRAne, IshRAne, RAda,  RAdosti, RAspoloženja, RAđanja, bRAta, bRAnitelja…  ]

Sve što ZRI i prikuplja svetlost i toplinu kao i vodene rastvore zemaljske kroz SAZREVANJE na kraju treba i da SAZRI, i donese plod ZRENJA to jest ZRN ili ZRNO koje u svojoj SUŠTI i u samom središtu SRŽI nosi SEME (SEMKU) za budući naraštaj koje treba da proklija, a koje je narod SEJAO, RASEJAVAO da bi imao veći prinos.

[Na drevnosrbskom reč (džirna) zirna = zirno-zrno. Bratski ruski narod i danas kaže – zerno = zrno. Zrno na stabljiki zri – zirja, zreti – zirjati (džirjati). Ali zrno tj. seme mora prvo da se poseje u zemlju. Seme se seje rukom, onoliko koliko sejač može da dobaci. Srbi imaju dve lepe zagonetke: „Crna sam i crvena, svakome sam  mužu žena“ ? Odgovor je – zemlja. Ili „Visok tata, a široka mama“ ? Odgovor – nebo i zemlja. Seme je bitna stvar u sejanju. Kvalitet semena. I u zemljodelstvu i u čovečanstvu. Lošem čoveku se psuje i – seme i pleme. A na starosrbskom jeziku porodica se zvala – seme. To je moje seme. Moje semenište. Rusi su i danas zadržali ovu divnu reč za porodicu – semья – semja. A bog naš srbski je odabrao Srbe, kao najbolje ljudsko seme, posejao ih širom sveta da od njega nastanu novi narodi, države, jezici, kulture. To je planetarna misija srbskog naroda]

Dokazano je da je čovek pre svih ŽITA koristio mleveni ŽIR od jedne vrste hrasta koji se naziva SLADUN ili GRANICA da bi pravio BRAŠNO i pekao HLEB a tek kasnije je koristio ŽITO.
Kod svih ŽITA koje su u stvari vrste tRAva koje se na vetru LESA/JU i GIBA/JU kao da su nešto ŽIVO i ŽITKO,a sama ZRNA se nalaze u KLASJU koje znače ŽIVOT , a stoji dok još BILJKA i ZRNO nije SAZRELO na STABLJIKI (STAB (stabilno) -STUB -BILJKI).
Kada biljka SAZRI i STABLJIKA se SASUŠI i ostane SUŠTINA koja i ŠUŠTI, KLASJE je tada na suvoj stabljici to jest na SLAMKI koja se lako SLAMA.

Samo KLASJE su ZRNA u mekšim i lakšim ovojnicama koje se zovu PLEVA ili MEKINJE, sama PLEVA na vodi i na vetru PLIVA dok ZRNO tone i ostaje , postoje neke vrste ŽITA koje pored ZRNA, PLEVE (MEKINJE) na KLASJU imaju i po dva dugačka šiljka koji se zovu OSJE,a koji kada se SASUŠE znaju da ubodu kao i OSE svojom žaokom.

Takođe postoje i žita koje imaju sraslu PLEV i ZRNO i takav sjedinjeni plod se naziva KRUPA (ORAŠ) koju treba za ishranu PREKRUPITI.

Naši drevni preci su znali da kada iz ovakvih ZRNA treba da obezbede hranu moraju da žrtvuju samu SEMKU i SRŽ u SUŠTI, zato se prikupljanje velike količine ŽITA nazivalo ŽETVA (ŽERTVA).

[Neki praistorijski Srbin, vladar, zvao se Litijer. Bio je nenadmašan žetelac. Svakog prolaznika je čikao da se sa njim takmiči u nadžnjevanju. Ko bi pristao, bio bi uvek pobeđen. Litijer bi ga onda vezivao u snoplje i bacao u reku kao žertvu-žrtvu boginji Deva Materi (Demetri). Ime mu je sačuvano do danas u – litijama.]

Zatim su ZRNA trebala da se odvoje od SLAMKI (SLAME) , PLEVE (MEKINJA) i to se radilo u početku tako što se SNOPLJE MLATILO o neki predmet u formi velikog češlja dok ZRNA ne spadnu sa KLASJA i SLAME izraz “ MLATITI praznu SLAMU“ a kasnije su se ZRNA  MLAVILA (MLELA) , tako što su se stavljala na jedan kamen a drugim kamenom se udaralo po ZRNIMA.

Ovaj proces MLAĆENJA je bio spor i zahtevao je veliki trud i vreme pa su morali da pribegnu nekoj efikasnijoj metodi da se veće količine SNOPOVA obrade i odvoje se ZRNA od KLASJA; PLEVE i SLAME.Tada su snopove počeli da se GUMNAJU (GAZE) i KOLAJU (VALJAJU) to je u početku rađeno na utabanoj zemlji ali su se ZRNA mešala sa prašinom, i zato su kasnije pravljena posebna mesta koja su okružena niskim zidom i popločana ravnim kamenom i  nazivala su se GUMNA ili KOLA, a vršenje samog čina odvajanja se nazivao DREŠIDBA ili DREŠA .

Prvo su to radili nogama sami ljudi i pošto je bilo potrebno ravnomerno GUMNATI i KOLATI onda su se više ljudi hvatali za KOLANE (pojaseve) i pravili LESE  koje su se okretale oko centra i to tako da je jedna LESA gledala u jednom pravcu a druga u drugom , čovek koji se nalazio u samom centru je bio najjači i okretao se u mestu, a nazivao se STOŽER.
Postojao je i drugi način kako se gazilo a on se radio tako što ljudi koji su stajali u krugu (KOLU) držeći se za KOLANE i kretali su se od spoljnjeg dela GUMNA ili KOLA spiralno UVIRNO  ka središtu i onda u obrnutom smeru VIRNO .

Lako je zamisliti da su ove radnje morali da rade ritmički i ujednačenim koracima i da su se i zabavljali, pevali i radovali se jer su tako obezbeđivali preko potrebnu hranu ,i vrlo verovatno se to radilo i uz muziku i ritam i da su tako nastale narodne igre ili KOLA.Poznato je da su se na gumnima organizovale igranke i svetkovine i kada nije vršena DREŠIDBA.

Kasnije je STOŽER zamenio drveni stub u centru za koji je kanapom bio vezan konj ili magarac i koji se kretao uz nadzor jednog čoveka, kretanje je bilo spiralno UVIRNO u jednom pravcu gde se namotavao kanap i time se postepeno skraćivao i dolazio do centra , a onda je išao u suprotnom smeru VIRNO i odmotavao kanap do oboda GUMNA.

Sledeći postupak se zasnivao na skupljanju zrna i odvajanju od ostataka PLEVE i SLAME, a to se činilo posebnim plitkim korpama od slame i tankog pruća koje se nazivaju VRŠA, a nalik su na velike tanjire.Postupak se sastojao iz toga da se IZDREŠENI sadržaj stavljao u VRŠE i bacao u vis i to se nazivalo VEJANJE (RAZVEJAVANJE) gde je vetar nosio SLAMU i KLASJE a u VRŠAMA su ostajala samo ZRNA.Ovaj postupak se nazivao VRŠIDBA ili VRŠA.

ZRNA su se odlagala u velike ćupove a kasnije u džakove od konoplje, i kada su trebala da se pripremaju za hranu trebalo razbiti SMLAVITI to jest žrtvovati SAŽRTI zrno i seme, to se radilo u početku na malim kamenim kućnim ŽRVNIMA, ŽRNOVIMA ili ŽRVNJIMA, takođe se zadržao i naziv MLETI, SAMLETI od MLAVITI sa početka teksta. Kako je bilo potrebno sve više ŽITA SARŽTI ili SMLAVITI napravljeni su veliki kameni ŽRNOVI, ŽRVNJEVI ili MLINSKO KAMENJE koji je pokretano u početku ljudskom snagom zatim životinjskom i na kraju snagom vodenih tokova i takva mesta su se nazivala VODENICAMA.

Narod je imao jak osećaj sa SEME i ZRNO žrtvuje zarad pravljenja više HRANE i zato su bili razvijeni i kultovi i običaju gde se deo ŽRTVE prinosio i bogovima da bi ih umilostivili da na neli način PROSTE i povećaju prinos i to se radilo što se deo berićeta odnosio na posebna mesta u kući individualno ili u blizini naselja kolektivno i odnosio se deo HRANE kao ŽRTVA i ta mesta se i danas zovu HRAMOVI (HRANOVI) i centralni deo je ŽRTVENIK.

[Drevni praoci naši živeli su mnogo prirodnijim životom od nas, današnjih potomaka njihovih. Nisu imali  crkvene hramove, već su se molili u prirodi  kod – sveta drveta. Danas su to naši – zapisi. Najčešće su to bili hrastovi. Tu su iznosili hranu kao žrtvu, i to se još zvalo – hranovi – hramovi.Oni u mogli biti i na nekoj livadi. Takvih mesta i danas ima u Šopluku, kod svakog sela. A svako naselje u Srbiji ima svoj zapis, jedan ili više.]

Postoje i kod drugih biljaka ZRNA obavijena suvom i tvrdom opnom koji se naziva KOŠT ( KOST – KOŠTICA) , a spolja obavijeno mekanim i SOČNIM delom samog ploda, u ovom slučaju se meki deo zove SOČ, GNJEČ , MESO.

Kada se izcedi plod iz SOČNOG dela se dobija SOK a ostatak se naziva KOMINA, a ukoliko je SOK MASAN i SLINAV ( kada se NAMAŽE nešto takvim sokom onda je MAZNO (klizavo)  takav SOK se nazivao MASLO, najbolji primer za to je biljka koja se zove MASLINA iz koje se dobija najveći procenat ulja (MASLO).

Miroslav Dimitrijević i Nenad Panajotović