Drevni srpski slovar: Duh, dah, zdiv
Dok je Sveti Jovan Krstitelj krstio Gospoda našega Isusa Hrista u reci Jordanu, pred njegovu božansku misiju, tog momenta sklopilo se nad njima Sveto Trojstvo: javio se glas Boga Oca, u reci se krstio Bog Sin, a sa neba je sleteo Bog Duh Sveti – i ljudima se javila – Sveta Trojica, Bogojavljenje ili Bogojavci.
Duh Sveti je treće lice Presvete Trojice.[1] Tako o Duhu Svetome Životodavnom govori Novi Zavet vere naše Hristijan-ske, a u crkvi – hramu Božjem pred svaku Svetu službu priziva se Duh Sveti.
A da li su i naši preci, stari Srbi Arijevci, najstariji i najumniji narod ove civilizacije, to isto činili, tj. prizivali svoje bogove i Duh Sveti pred kakvu svetkovinu ili slavu, patrona ili kućnog zaštitnika? Odgovor će nam pružiti najstarija knjiga – Rg Veda.
Kroz himnu Jandri – Vejaču, Mitri i Varuni, pevači (ršiji) mole bogove da ih nadahnu duhom, snagom i moći: „O bogovi koji ste u paru/ imenima Mitra i Varuna/ dostigli ste snagu svoga duha/ i to snagu veoma visoku/ te pažljivo čuvate istinu/ koju stalno jošte i množite“.[2] I u još mnogo stihova u Rg Vedi, kapitalnom delu vedske srbske civilizacije.
Duh Sveti od Boga Oca proizilazi, uči nas pravoslavno bogoslovije. A to potvrđuje i Sveto pismo Staroga zaveta: „Bog dunu u nos Duh životni čoveku, u trenutku rađanja“.[3]
Na starosrbskom-arijskom ili arhaičnosrbskom reč Djuh(t) = Duh, svetlost = Duh, – sjaj, svetlost, jasnost, videlo; koren: Dj„– svetlost, sjaj.[4] Poreklo reči – DUH – je starosrbsko – arijsko. Na tzv. staroslovenskom jeziku duh = douhъ. Rusi, Bugari, Ukrajinci, Belorusi i drugi bratski narodi, od Srba nastali, istim imenom zovu – DUH, kao što su se nekada istim imenom i zvali – Serbi. A „prezimena“ ili lokalna imena su im bila najrazličitija: po rekama, po planinama, po vladarima, po bogovima u koje su verovali itd.
Božansku duhovnost ili sedam svetih znanja najpre je imao i čuvao Adam, prvi gospodar ljudi na zemlji ove, tzv. Adamove civilizacije, (on je stvoren ili donešen iz kosmosa na vrh rtanjske piramide, a onda su ta duhovna znanja prenošena dalje na patrijarhe ljudskog roda. U to vreme zahvaljujući Kainu, dolazi do poremećaja duhovne ravnoteže na planeti, ali najviše su tome doprineli nefilimi, čuvari zemlje, božji anđeli, koji su se ženili lepim kćerima čovekovim. „I iako ste bili sveti i duhovni, i živjeli vječnim životom, vi ste oskvrnavili sebe krvlju žena, i izrodili (djecu) – krv i tijelo,[5] izriče im greh Otac nebeski. Dalje u nastavku Knjige Enokove se kaže: „Ali vi ste i prije bili duhovni i živjeli vječnim životom, i besmrtni u sva pokoljenja svijeta. I zato Ja ne dadoh vama žene; jer duhovna nebeska stvorenja na nebesima imaju život. A sada, divovi koji izađoše od duhova i tijela, nazivaće se zli duhovi na zemlji, i na zemlji će živjeti oni. Zli duhovi dolaze iz njihovog tijela; jer se rodiše oni od ljudi i svetih Stražara, ovo je njihovo početno i primarno porijeklo; Biće oni zli dusi na zemlji, i zlim duhovima će ih nazivati“.[6] Enokova knjiga je prepotopsko delo i pismo. Enok je pisao protovinčanicom ili današnjom srbicom, što upuđuje na zaključak da je i Adam znao ovo pismo, odnosno da je to bila jedna od sedam svetih tajni.[7] Raj nije bio vrt, vrtić, već ogroman predeo između Dunava, Nila, Tigra i Eufrata, gde se nalazi i Rtanj – rodno mesto ili zemaljski zavičaj Adamov.[8]
Knjiga kralja Tota, nastala oko 38.000 godina pne. takođe donosi mnogo mudrosti i pou- ka za put ka duhovnosti, svetlosti i večnom životu. „Sve što živi ima formu. Živo je zbog Duha života u njegovim polovima“.[9] „Put ka svetlosti, životu i ljubavi samo počinje na materijalnom nivou. Na Duhovnom se pak nastavlja kretati ka najuzvišenijem cilju stapanjem sa Univerzalnom SVEŠĆU“.[10]
Dakle, i prepotopska i poslepotopska dela govore o Svetom Duhu, duhovnosti, o Duhu božanskom, o kazni onih koji prekrše Zakon nebeski, a on je Zakon života. On drži u svom nežnom zagrljaju svemir, vasionu, vaseljenu. Zgrešitelji ovog vrhunskog zakona su zato – zli duhovi, kao i njihovi potomci. Sveta reč – Duh, ne sme se mnogo rabiti, zato imamo relativno malo reči u savremenom srbskom jeziku koje počinju korenom – duh: duhovnost, duhovno, duhovnik, duhovnica, duh epohe, narodni duh, duh vremena, duhovito, duhovitost… Umni Srbi su znali da ni jedno topografsko mesto ili geografski pojam ne sme imati u sebi tako svetu reč kao što je – Duh.
Duh Sveti je – sveznajući[11], sveprisutan[12], večan[13], svemoćan[14], tvorac[15], promišlja svet i brine o njemu[16], čini i tvori čuda[17]… Zato je na Drugom vaseljenskom saboru u Carigradu 381. godine, dopunjen Simvol vere: (Verujem…) ”i u Duha Svetoga, Gospoda, Životvornog, Koji od Oca ishodi, Koji se sa Ocem i Sinom zajedno poštuje i zajed- no slavi, Koji je govorio kroz Proroke“.[18]
Na starosrbskom-arijskom jeziku 1. Duša = Atasa – Besmrtna; 2. Dušja = Košulja za telo, „Odelo“ za telo; koren: at i duš. Duh i Duša se u narodnoj svesti poistovećuju, preklapaju. U trenutku smrti Duh Sveprisutni ostaje u prostoru, a Duša pojedinca napušta fizičko telo i vraća se u svoju Svetlosnu kuću, ne gubeći ništa od svoje autonomnosti. „Dok god si vezan za svoje telo, za tebe život ne postoji. Samo je Duša slobodna u prostoru i ima stvarni život.“[19] „Kada vi ljudi shvatite da ništa osim Duše nije važno, onda ćete se osloboditi svih stega i živećete u harmoniji sa Kosmičkim zakonom“.[20] „Plamen duše smesti u svoje srce. Zatim ga premesti u trougao između obrva. To je mesto gde ostaje memorija života (pinealna žlezda).“[21]
Mnoge reči u savremenom srbskom jeziku sadrže spotu – duša: dušiti, dušman, dušmanluk, dušek, zadušiti, odušiti, dušebrižnik, dušegupka, duševadnik, zadušnice, podušje, duševan, duševna, dušnik… kao i u narodnim izrazima: Bog i duša! Gde će ti duša? Duše mi moje! Dušo moja! Dušice mamina! I lična imena kod Srba opet gradi – duša: Dušan, Dušanka, Dušica, Duška, Duško, Dušić… Nekoliko naselja u Srbiji imaju dušu u svom nazivu: Dušanovac (deo Beograda), Donji Dušnik, Gornji Dušnik, Dušanovac (selo kod Negotina)… I tako dalje.
U bogonadahnutoj kratkoj besedi „O Duši“ imamo gotovo sve varijante reči gde se po-minje duša kao tvorbeni koren ali i spota.
„Duša od Boga data, ne sme da ima dušmanina. A ima ga. Dušman-duša zadušila se u bezdušju svome i ne može da oduši ni za tren. Svet razduševljen i nerazduševljen, počiva na duši duševnoj. Doduše, bezdušnik dušu daje da svet ostane bez duše. Al to neka bude na njegovu dušu. Nema veće zadužbine od čiste duše. Od Velike Duše. Od srca nad dušama. Ona je delo uplakanih zadužbinara. Čuvaj se dušebrižnika. Oni su tvoji duševodnici. Oni tvoju dušu ka dušniku pomeraju. Hoće da postanu – duševad-nici. Pa gde će im duša? Znaj, tvoja je duša na dušegubnom mestu. Dušelovci je vre-baju da je ulove, da je uduše i uguše. Da je zduše zauvek.“[22]
Nisam siguran da ću baš u jednom dahu napisati tekst o DAHU, jer predstoji mi dahtanje u traženju značenja i korena ove svete reči. Međutim, kako sam već nadahnut idejom stvaranja drevnog srbskog slovara, nadam se da ću uskoro to i završiti i odah-nuti. No, predahnimo na trenutak i zapitajmo se gde je DAH udahnuo svoj prvi dašak jezičkog života? Naravno, u starosrbskom – arijskom jeziku, najstarijem na svetu i jedinom, istinski pravom klasičnom jeziku. Na tom starosrbskom – arijskom: 1. reč DAHAK = DAŠAK – DISANJE; koren: dah; 2. DAHATI = DAH(T)ATI – DISATI; koren: dah. Dah je od iskoni srbska reč i od srbskog gena i kolena. Sad možemo malo da odahnemo, jer i ovoj svetoj reči znamo poteklo, povrzlo, poreklo i značenje. I drugi, Srbima srodni, narodi dah izgovaraju isto ili slično kao mi. Dahati – disati na ruskom se kaže – dbihanie, kao i na tzv. staroslovenskom jeziku.
Srbi u Južnoj Srbiji (današnja Makedonija) imaju drugačiji formin za reč DAH. Za njih je Dah – ZDIV. „Mu go osetiv topliot zdiv vo školkata na uvoto…“[23] Ali ZDIV je istovremeno i uzdah i izdah. Polako, još uvek nismo sve raščivijali, šta je unutrašnje značenje – spota – ZDIV? I otkuda potiče? Po našem istraživanju, Zdiv proizilazi od starosrbske – arijske reči i korena – Div = sijati, svetlost, Bog, a Skiti, odnosno stari Rusi i Srbi su govorili još i – TIV = DIV.[24] ZDIV se može tumačiti i rečju – DIVO = ČUDO.[25] Dakle, ZDIV je nešto sjajno, čudno, veličanstveno, neverovatno, neponovljivo, a to je – dah, disanje ili dianje – to je ŽIVOT. Kad prestane Dah-Zdiv nema ni Života. ZDIVLJEN sam. Zadivljen.
Miroslav Dimitrijević
Napomena: Prisvojni pridev srbski pišem sa slovom – b, zato što osnovno jezičko pravilo glasi: Kada je koren reči vlastita imenica, kao u našem slučaju – Srb, koren ne sme da se menja. Nastavci da, ali koren – NE. Zato pišem: srbski, srbsko, srbčad, Srbkinja…
(Autor)
