Уточиште и утока
Рашевачка фамилија Светојованци, (Срби се по славама препознају да су фамилија и после 15. колена), једна је од најстаријих у селу и сматрају се старинцима. Њихово најстарије станиште било је под Јухором и заузимало је огроман простор брда Шибе од Дубоког до Великог потока, о чему и данас сведоче имања и браници: Павловића, Димитријевића, Марковића, Ђорђевића, Аврамовића, Мошина, Буџина… све парцела до парцеле – додруго[1], а сви и данас славе исту славу Светог Јована Крститеља зимског.
-Ту је било наше прво – уточиште, говорила ми је баба Загорка, у мом детињству најбољи зналац старих србских речи.
-А шта је то уточиште? – питао сам „ходајући србски словар“.
-Па ту нам је било – станиште, скровиште, кућиште… Ту смо имали најбоље закриље од непријатеља.
Данас у речницима синонима можемо наћи на десетине различитих речи са истим значењем. Па тако уточиште може бити: прибежиште, склониште, закриље, заклониш-те, скровиште, избеглиштво, прихватилиште, збег, збеговиште[2]…
У шопском или торлачком говору, који је највише сачувао од старосрбског-аријског или архаичносрбског језика, уточиште се каже – утичиште. 1.„Там нашал утичиште и призетил се“. 2, „Ливађе, тамо је било наше – утичиште“, што значи место боравка и рада.[3]
На старосрбском-аријском језику именица – удака = уток, утока, мисли се на воду.[4] Па је тако Велика Морава утока Дунава, Ибар уток Западној Морави, Нишава утока Јужне Мораве…
Почетком деведесетих година прошлог века из криминалних кругова изашла је реч-
утока – пиштољ. Утоком се „оверавао“ убијени у сачекуши или атентату.
Тако је древно-србска аријска удака = уток, утока добила ново значење – пиштољ. Некада врло популарна, сада све мање проминентна. Остала је као жаргонска реч у круговима где је и смишљена..
Ако је већ тако, нека и ове две речи уточиште и уток(а) буду утоке древном србском словару.
Напомена: Присвојни придев србски пишем са словом – б, зато што основно језичко правило гласи: Када је корен речи властита именица, као у нашем случају – Срб, корен не сме да се мења. Наставци да, али корен – НЕ. Зато пишем: србски, србско, србчад, Србкиња…
[1] Једна уз другу – додруго, заједно
[2] Ћосић, П. и сарадници, Речник синонима, Београд 2008.
[3] Златковић, Д., Речник пиротског говора, ЈП „Службени гласник“, Београд, 2014. стр. 539.
[4] Филиповић, С., Речник српско-ариј(ев)ски или архаично српски, са додатком корена, Сардонија Београд, 2009., стр. 409.
Пише Мирослав Димитријевић
