Древни српски словар: Дух, дах, здив
Док је Свети Јован Крститељ крстио Господа нашега Исуса Христа у реци Јордану, пред његову божанску мисију, тог момента склопило се над њима Свето Тројство: јавио се глас Бога Оца, у реци се крстио Бог Син, а са неба је слетео Бог Дух Свети – и људима се јавила – Света Тројица, Богојављење или Богојавци.
Дух Свети је треће лице Пресвете Тројице.[1] Тако о Духу Светоме Животодавном говори Нови Завет вере наше Христијан-ске, а у цркви – храму Божјем пред сваку Свету службу призива се Дух Свети.
А да ли су и наши преци, стари Срби Аријевци, најстарији и најумнији народ ове цивилизације, то исто чинили, тј. призивали своје богове и Дух Свети пред какву светковину или славу, патрона или кућног заштитника? Одговор ће нам пружити најстарија књига – Рг Веда.
Кроз химну Јандри – Вејачу, Митри и Варуни, певачи (ршији) моле богове да их надахну духом, снагом и моћи: „О богови који сте у пару/ именима Митра и Варуна/ достигли сте снагу свога духа/ и то снагу веома високу/ те пажљиво чувате истину/ коју стално јоште и множите“.[2] И у још много стихова у Рг Веди, капиталном делу ведске србске цивилизације.
Дух Свети од Бога Оца произилази, учи нас православно богословије. А то потврђује и Свето писмо Старога завета: „Бог дуну у нос Дух животни човеку, у тренутку рађања“.[3]
На старосрбском-аријском или архаичносрбском реч Дјух(т) = Дух, светлост = Дух, – сјај, светлост, јасност, видело; корен: Дј„– светлост, сјај.[4] Порекло речи – ДУХ – је старосрбско – аријско. На тзв. старословенском језику дух = доухъ. Руси, Бугари, Украјинци, Белоруси и други братски народи, од Срба настали, истим именом зову – ДУХ, као што су се некада истим именом и звали – Серби. А „презимена“ или локална имена су им била најразличитија: по рекама, по планинама, по владарима, по боговима у које су веровали итд.
Божанску духовност или седам светих знања најпре је имао и чувао Адам, први господар људи на земљи ове, тзв. Адамове цивилизације, (он је створен или донешен из космоса на врх ртањске пирамиде, а онда су та духовна знања преношена даље на патријархе људског рода. У то време захваљујући Каину, долази до поремећаја духовне равнотеже на планети, али највише су томе допринели нефилими, чувари земље, божји анђели, који су се женили лепим кћерима човековим. „И иако сте били свети и духовни, и живјели вјечним животом, ви сте оскврнавили себе крвљу жена, и изродили (дјецу) – крв и тијело,[5] изриче им грех Отац небески. Даље у наставку Књиге Енокове се каже: „Али ви сте и прије били духовни и живјели вјечним животом, и бесмртни у сва покољења свијета. И зато Ја не дадох вама жене; јер духовна небеска створења на небесима имају живот. А сада, дивови који изађоше од духова и тијела, називаће се зли духови на земљи, и на земљи ће живјети они. Зли духови долазе из њиховог тијела; јер се родише они од људи и светих Стражара, ово је њихово почетно и примарно поријекло; Биће они зли дуси на земљи, и злим духовима ће их називати“.[6] Енокова књига је препотопско дело и писмо. Енок је писао протовинчаницом или данашњом србицом, што упуђује на закључак да је и Адам знао ово писмо, односно да је то била једна од седам светих тајни.[7] Рај није био врт, вртић, већ огроман предео између Дунава, Нила, Тигра и Еуфрата, где се налази и Ртањ – родно место или земаљски завичај Адамов.[8]
Књига краља Тота, настала око 38.000 година пне. такође доноси много мудрости и поу- ка за пут ка духовности, светлости и вечном животу. „Све што живи има форму. Живо је због Духа живота у његовим половима“.[9] „Пут ка светлости, животу и љубави само почиње на материјалном нивоу. На Духовном се пак наставља кретати ка најузвишенијем циљу стапањем са Универзалном СВЕШЋУ“.[10]
Дакле, и препотопска и послепотопска дела говоре о Светом Духу, духовности, о Духу божанском, о казни оних који прекрше Закон небески, а он је Закон живота. Он држи у свом нежном загрљају свемир, васиону, васељену. Згрешитељи овог врхунског закона су зато – зли духови, као и њихови потомци. Света реч – Дух, не сме се много рабити, зато имамо релативно мало речи у савременом србском језику које почињу кореном – дух: духовност, духовно, духовник, духовница, дух епохе, народни дух, дух времена, духовито, духовитост… Умни Срби су знали да ни једно топографско место или географски појам не сме имати у себи тако свету реч као што је – Дух.
Дух Свети је – свезнајући[11], свеприсутан[12], вечан[13], свемоћан[14], творац[15], промишља свет и брине о њему[16], чини и твори чуда[17]… Зато је на Другом васељенском сабору у Цариграду 381. године, допуњен Символ вере: (Верујем…) ”и у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и зајед- но слави, Који је говорио кроз Пророке“.[18]
На старосрбском-аријском језику 1. Душа = Атаса – Бесмртна; 2. Душја = Кошуља за тело, „Одело“ за тело; корен: ат и душ. Дух и Душа се у народној свести поистовећују, преклапају. У тренутку смрти Дух Свеприсутни остаје у простору, а Душа појединца напушта физичко тело и враћа се у своју Светлосну кућу, не губећи ништа од своје аутономности. „Док год си везан за своје тело, за тебе живот не постоји. Само је Душа слободна у простору и има стварни живот.“[19] „Када ви људи схватите да ништа осим Душе није важно, онда ћете се ослободити свих стега и живећете у хармонији са Космичким законом“.[20] „Пламен душе смести у своје срце. Затим га премести у троугао између обрва. То је место где остаје меморија живота (пинеална жлезда).“[21]
Многе речи у савременом србском језику садрже споту – душа: душити, душман, душманлук, душек, задушити, одушити, душебрижник, душегупка, душевадник, задушнице, подушје, душеван, душевна, душник… као и у народним изразима: Бог и душа! Где ће ти душа? Душе ми моје! Душо моја! Душице мамина! И лична имена код Срба опет гради – душа: Душан, Душанка, Душица, Душка, Душко, Душић… Неколико насеља у Србији имају душу у свом називу: Душановац (део Београда), Доњи Душник, Горњи Душник, Душановац (село код Неготина)… И тако даље.
У богонадахнутој краткој беседи „О Души“ имамо готово све варијанте речи где се по-миње душа као творбени корен али и спота.
„Душа од Бога дата, не сме да има душманина. А има га. Душман-душа задушила се у бездушју своме и не може да одуши ни за трен. Свет раздушевљен и нераздушевљен, почива на души душевној. Додуше, бездушник душу даје да свет остане без душе. Ал то нека буде на његову душу. Нема веће задужбине од чисте душе. Од Велике Душе. Од срца над душама. Она је дело уплаканих задужбинара. Чувај се душебрижника. Они су твоји душеводници. Они твоју душу ка душнику померају. Хоће да постану – душевад-ници. Па где ће им душа? Знај, твоја је душа на душегубном месту. Душеловци је вре-бају да је улове, да је удуше и угуше. Да је здуше заувек.“[22]
Нисам сигуран да ћу баш у једном даху написати текст о ДАХУ, јер предстоји ми дахтање у тражењу значења и корена ове свете речи. Међутим, како сам већ надахнут идејом стварања древног србског словара, надам се да ћу ускоро то и завршити и одах-нути. Но, предахнимо на тренутак и запитајмо се где је ДАХ удахнуо свој први дашак језичког живота? Наравно, у старосрбском – аријском језику, најстаријем на свету и једином, истински правом класичном језику. На том старосрбском – аријском: 1. реч ДАХАК = ДАШАК – ДИСАЊЕ; корен: дах; 2. ДАХАТИ = ДАХ(Т)АТИ – ДИСАТИ; корен: дах. Дах је од искони србска реч и од србског гена и колена. Сад можемо мало да одахнемо, јер и овој светој речи знамо потекло, поврзло, порекло и значење. И други, Србима сродни, народи дах изговарају исто или слично као ми. Дахати – дисати на руском се каже – дbиханиe, као и на тзв. старословенском језику.
Срби у Јужној Србији (данашња Македонија) имају другачији формин за реч ДАХ. За њих је Дах – ЗДИВ. „Му го осетив топлиот здив во школката на увото…“[23] Али ЗДИВ је истовремено и уздах и издах. Полако, још увек нисмо све рашчивијали, шта је унутрашње значење – спота – ЗДИВ? И откуда потиче? По нашем истраживању, Здив произилази од старосрбске – аријске речи и корена – Див = сијати, светлост, Бог, а Скити, односно стари Руси и Срби су говорили још и – ТИВ = ДИВ.[24] ЗДИВ се може тумачити и речју – ДИВО = ЧУДО.[25] Дакле, ЗДИВ је нешто сјајно, чудно, величанствено, невероватно, непоновљиво, а то је – дах, дисање или диање – то је ЖИВОТ. Кад престане Дах-Здив нема ни Живота. ЗДИВЉЕН сам. Задивљен.
Мирослав Димитријевић
Напомена: Присвојни придев србски пишем са словом – б, зато што основно језичко правило гласи: Када је корен речи властита именица, као у нашем случају – Срб, корен не сме да се мења. Наставци да, али корен – НЕ. Зато пишем: србски, србско, србчад, Србкиња…
(Аутор)
