ЛОХИЈА – ЛОЋИКА
У Србији скоро сва места – насеља леже на својим палеолитским, неолитским и енеолит-ским темељима, или пак у њиховој непосредној близини, и сачувала су, у највећем броју примера, своје праисторијске називе – апелативе.
Тако у Србији на старом Хелму или данашњем Балкану, имамо два села са истим именом – ЛОЋИКА. Једна Лоћика се налази у Левчу, општина Рековац, а друга Лоћика је село у саставу општине Алексинац. Место-ними и микроместоними (топоними и микротопоними) најбоље су сачували богатство старосрбског-аријског језика и речника, што нам после 12 хиљада година омогућава да брже и лакше нађемо порекло и значење многих речи.
Називи места ЛОЋИКА су фитоними (биљоними), искључиви су у свом тврђењу дана-шњи лингвисти, и тако не дозвољавају дубља језичка истраживања, у која се не смеју ни сами упуштати јер би их одвела до изворишта србског, словенских и већине данашњих европских језика – а то је старосрбски-аријски или архаичносрбски језик, који је – мајка језик. Према тврђењу модерних филолога, реч ЛОЋИКА потиче од словенске речи – лотика, што је назив за биљку, сличној салати или маслачку. На руском језику то је – лочика.[1]
Али истина лежи у старосрбској-аријској речи – ЛОХИЈА = ЛОЋИЈА – плодова вода, фигуративно- рађање,[2] и свакако је у вези са рађањем. А како се „рађала“ данашња србска реч Лоћика кроз миленијуме? Највероватније гласовне промене су текле овако: ЛОХИЈА = ЛОЋИЈА = ЛОЋИКА. Као што видимо, првобитна – Лохија није претрпела баш велике измене. (Најближа старој србској Лоћики је руска реч – лочика, а можда и пољска реч – locycha?).
У Србији, на Косову и Метохији постоји (водоним) река Лоћанска Бистрица. Наравно, није плодова, али је речна вода, и из истог језичког извора као и Лоћика, што нас додат- но уверава да се свакако ради о – води,[3] из које је све рођено.
И опет се уверавамо колико прадревни србски језик има универзално, космичко значе-ње, где је све са свим повезано, и да ништа није случајно настало што је постало, јер је све мудро обједињено у њему, у старосрбском-аријском или архаичносрбском језику.
Мирослав Димитријевић
Напомена: Присвојни придев србски пишем са словом – б, зато што основно језичко правило гласи: Када је корен речи властита именица, као у нашем случају – Срб, корен не сме да се мења. Наставци да, али корен – НЕ. Зато пишем: србски, србско, србчад, Србкиња…
(Аутор)
[1] Jezikoslovac.com
[2] Филиповић, Слободан М. Речник српско-ариј(ев)ски или архаично-српски, са додатком корена, Сардонија, Београд, 7519. (2010), стр. 242.
[3] Димитријевић, М. Енциклопедија географских назива Србије, протумачених старосрбским-аријским или архаичносрбским кореном и значењем, Србска духовна академија, Параћин, 2021, стр. 214.
