ВАТРА И ВРАТА – ДВА ЈЕЗИЧКА БРАТА
Да ли је уопште могуће наћи сродничку везу између ова два, наизглед, неспојива појма србскога језика? Надајмо се да ћемо успети у истраживању по древном србском словару, а које до сада наши филолози нису обавили. На старосрбском-аријском, иначе, најстаријем језику на свету, како сматрају: Адолф Пикте,[1] Апендини,[2] Гордон Чајлд,[3] Марио Алинеи [4] и многи други најугледнији лингвисти света, реч – ПИРО = ВАТРА. Ватра се мора у почетку – пирити, дувати, да се разгори у огњишту, у кадионици, у труду (сува влакна печурке са дрвета) када се искра укреше – оцилом, па се пири у труд док се не створи жар, па да се њиме тек тада припали цигара… Кад се ватра много разгори, настаје ватрени пир – вир (ватрени), пожар који гута, сагорева све пред собом. Бог Пирун (првобитни) јесте Перун – бог Сунце, жива ватра небеска. Из именице ПИРО изведена је реч – пироман = паликућа, а и данас у градској општини Обреновац (град Београд) постоји насеље – Пироман. (Обреновац се некада звао – Палеж, јер га је ватра палила). Хелмски (балкански) Срби су још у далекој праисторији имали, а имају га и данас, хвала Богу, град – Пирот – Ватрени град. Кад су се настанили у Индији, основали су опет град Вирот – Пирот,[5] у данашњој и некадашњој регији северне Индије.[6] И ту отприлике почиње да се одвија језичка метатеза (замена) Пирот – Вирот – Ватра, која је, у миленијумски дугој језичкој деривацији, ишла највероватније, овако: Пирот = Вирот, у међувремену испада слово -глас – И – из речи Вирот и на његово место дође – А, па се тако добила реч Варот, а у још позније доба, долази до нове пермутације и Варот добија глас и слово – У- и постаје – ВАРУД. А на старосрбском-аријском језику управо је ВАРУД(А) = ВАТРА.[7] И Срби у Румунији, например, и данас кажу – ватра, као и други народи нарођени од Срба. Дакле, стара варуда је у савременом србском језику доживела, бар за сада, „коначан“ облик – ватра, што је нормално јер је језик – жива материја, мења се и обликује, а србски језик је више од тога – кућа народа. Али нема куће без ватре на огњишту. Да топлота из куће не би отишла вани, морала се поставити врата. А Врата су ЈЕЗИЧКИ морала да буду у сродству са старијом и боготвореном – Ватром. Зато се у именовању-кумовању новој речи прибегло – инверзији (пермутацији) па су од ВАТРЕ настала – ВРАТА: ВАТРА-ВРАТА. Два језичка брата. Око 1500 година пре Христа, Срби су увелико владали Мисиром (Египтом) и поштовали бога – РА, бога Сунце, бога небеске ватре. ВатРА у својој форми садржи и име бога Ра. На старосрбском-аријском језику корен ВАТ = стан, грађевина, кућа. Када се корену ВАТ дода суфикс – РА добија се опет – ВАТ + РА = ВАТРА, што се може тумачити као: кућа бога РА. Дакле, ВАТ + РА = ВАТРА = КУЋА БОГА – РА. Епонимни родоначелник Срба-Брега, (са центром Багдала) било је полубожанство Браг, за ког се каже да је донео ватру. У јелинској митологији то је Прометеј, а према предању, Прометеј је био други владар по редоследу у србској држави – Брегији, данашњој Србији „на бреговитом Балкану“.[8]
Због божанског порекла Ватре, која је закон стварања света,[9] Врата су, поред основног, добила много већа, јача и врло слојевита значења. Према Речнику српско-ариј(ев)ском или архаично-српском,[10] врата у својој споти још значе: улаз-излаз, закон, право, пропис, правило, услуга, обредни завет, религијска дужност…
Ватра као корен речи налази се у бројним облицима савременог србског језика: ватриште, ватраљ, ватрено, Ватрослав, ватрогасно, ватрица, ватричак, ватрогасац, ватра (температура), ватра (из бојног оружја), ватросталан…
Врата, такође, учествују у грађењу великог броја речи: вратанца, вратница, Вратна, вратило, Вратник, Вратолома (србски назив), врат, вратоломије, вратити, повратити, свратити, навратити, Вратислав, Вратко (Југ Богдан), вратина, увратина, вратниче…
Као што смо видели, све што је у вези са ватром, везано је за – Србе.
Зато Србине, унеси ВАТРУ у дело или дело избаци кроз ВРАТА.
Мирослав Димитријевић
Напомена: Присвојни придев србски пишем са словом – б, зато што основно језичко правило гласи: Када је корен речи властита именица, као у нашем случају – Срб, корен не сме да се мења. Наставци да, али корен – НЕ. Зато пишем: србски, србско, србчад, Србкиња…
[1] Пикте, А. „Лингвистичка палеографија“. (Пикте каже да је Старосрбски – Аријски језик најстарији на свету-Мајка језик и има иста граматичка правила као и савремени србски језик.То су два духовна језика једина на Планети. Само савремени србски језик има директну везу са старосрбским – аријским и по грађи и по форми).
[2] Апендини, Ф. М. „Граматика илирског језика…“. (Пише да је србски језик праотац свих европских језика).
[3] Гордон Чајлд „Европска праисторија“, Париз, 1962.( Тврди да је цела Европа и њено становништво делило до најмање појединости исту србско-винчанску културу, језик, просвету, митологију).
[4] Марио Алинеи, „Почетни језик Европе“, 1996, 2000. (Убеђен је да су Срби природни наследници винчанске културе, писмености и цивилизације, а србски језик је еталон свих европских језика. Марио је потпуно негирао теорију о наводном доласку Словена у 7. веку, наводећи да о томе нема ни једног историјског ни археолошког трага. Срби, касније измишљен политички назив Словени, на простору Србије живе од дубоког палеолита).
[5] Види: “Географски атлас Индије“, грофа Баренштајна, израђен одмах по окупацији Индије од стране Велике Британије, где су пописани све сами србски географски појмови, који и данас постоје у Србији.
[6] Види: Димитријевић, М. Енциклопедија географских назива Србије – протумачених старосрбским-аријским језичким кореном и значењем; друго издање, Србска духовна академија Параћин, 2021. стр. 251.
[7] Филиповић, Слободан М. Речник српско-ариј(ев)ски или архаично-српски, са додатком корена, Сардонија, Београд, 7519. (2010), стр. 92.
[8] Стих Десанке Максимовић
[9] Види: „Енума елиш“, превод: „Кад је Земља горела“, описује свету космичку Ватру приликом стварања Земље (Света).
[10] Слободан М. Филиповић, Речник српско-ариј(ев)ски или архаично-српски, са додатком корена, Сардонија, Београд, 7519. (2010), стр. 104.
