Древни србски словар: Ватра и врата

Древни србски словар Фото: Дуња Панајотовић

ВАТРА И ВРАТА – ДВА ЈЕЗИЧКА БРАТА

Да ли је уопште могуће наћи сродничку везу између ова два, наизглед, неспојива појма србскога језика? Надајмо се да ћемо успети у истраживању по древном србском словару, а које до сада наши филолози нису обавили. На старосрбском-аријском, иначе, најстаријем језику на свету, како сматрају: Адолф Пикте,[1] Апендини,[2] Гордон Чајлд,[3] Марио Алинеи [4] и многи други најугледнији лингвисти света, реч – ПИРО = ВАТРА. Ватра се мора у почетку – пирити, дувати, да се разгори у огњишту, у кадионици, у труду (сува влакна печурке са дрвета)  када се искра укреше – оцилом, па се пири у труд док се не створи жар, па да се њиме тек тада припали цигара… Кад се ватра много разгори, настаје ватрени пирвир (ватрени), пожар који гута, сагорева све пред собом. Бог Пирун (првобитни) јесте Перун – бог Сунце, жива ватра небеска. Из именице ПИРО изведена је реч – пироман = паликућа, а и данас у градској општини Обреновац (град Београд) постоји насеље – Пироман. (Обреновац се некада звао – Палеж, јер га је ватра палила). Хелмски (балкански) Срби су још у далекој праисторији имали, а имају га и данас, хвала Богу, град – ПиротВатрени град. Кад су се настанили у Индији, основали су опет град Вирот – Пирот,[5] у данашњој и некадашњој регији северне Индије.[6] И ту отприлике почиње да се одвија језичка метатеза (замена) Пирот – Вирот – Ватра, која је, у миленијумски дугој језичкој деривацији, ишла највероватније, овако: Пирот = Вирот, у међувремену испада слово -глас – И – из речи Вирот и на његово место дође – А, па се тако добила реч Варот, а у још позније доба, долази до нове пермутације и Варот добија глас и слово – У- и постаје – ВАРУД.  А на старосрбском-аријском језику управо је ВАРУД(А) = ВАТРА.[7]  И Срби у Румунији, например, и данас кажу – ватра, као и други народи нарођени од Срба.  Дакле, стара варуда је у савременом србском језику доживела, бар за сада, „коначан“ облик – ватра,  што је нормално јер је језик – жива материја, мења се и обликује, а србски језик је више од тога  – кућа народа. Али нема куће без ватре на огњишту. Да топлота из куће не би отишла вани, морала се поставити врата. А Врата су ЈЕЗИЧКИ морала да буду у сродству са старијом и боготвореном – Ватром. Зато се у именовању-кумовању новој речи  прибегло – инверзији (пермутацији) па су од ВАТРЕ настала – ВРАТА: ВАТРА-ВРАТА.  Два језичка брата. Око 1500 година пре Христа, Срби су увелико владали Мисиром (Египтом) и поштовали бога – РА, бога  Сунце, бога небеске ватре. ВатРА у својој форми садржи и име бога Ра. На старосрбском-аријском језику корен ВАТ = стан, грађевина, кућа. Када се корену ВАТ дода суфикс – РА добија се опет – ВАТ + РА = ВАТРА, што се може тумачити као: кућа бога РА. Дакле,  ВАТ + РА = ВАТРА = КУЋА БОГА – РА.  Епонимни родоначелник Срба-Брега, (са центром  Багдала) било је полубожанство Браг, за ког се каже да је донео ватру. У јелинској митологији то је Прометеј, а према предању, Прометеј је био други владар по редоследу у србској држави – Брегији, данашњој Србији „на бреговитом Балкану“.[8]

ВАТРА И ВРАТА

     Због божанског порекла Ватре, која је закон стварања света,[9] Врата су, поред основног, добила много већа, јача и врло слојевита значења. Према Речнику српско-ариј(ев)ском или архаично-српском,[10] врата у својој споти још значе: улаз-излаз, закон, право, пропис, правило, услуга, обредни  завет, религијска дужност…

Ватра као корен речи налази се у бројним облицима савременог србског језика: ватриште, ватраљ, ватрено, Ватрослав, ватрогасно, ватрица, ватричак, ватрогасац, ватра (температура), ватра (из бојног оружја), ватросталан…

     Врата, такође, учествују у грађењу великог броја речи: вратанца, вратница, Вратна, вратило, Вратник, Вратолома (србски назив), врат, вратоломије, вратити, повратити, свратити, навратити, Вратислав, Вратко (Југ Богдан), вратина, увратина, вратниче…

Као што смо видели, све што је у вези са ватром, везано је за – Србе.

     Зато Србине, унеси ВАТРУ у дело или дело избаци кроз ВРАТА.

   Мирослав Димитријевић

Напомена: Присвојни придев србски пишем  са словом – б, зато што основно језичко правило гласи:  Када је корен речи властита именица, као у нашем случају – Срб, корен  не сме да се мења. Наставци да, али корен – НЕ. Зато пишем: србски, србско, србчад, Србкиња…  

[1] Пикте, А. „Лингвистичка палеографија“. (Пикте каже да је Старосрбски – Аријски језик најстарији на свету-Мајка језик  и има иста граматичка правила као и савремени србски језик.То су два духовна језика једина на Планети. Само савремени србски језик има директну везу са старосрбским – аријским и по грађи и по форми).
[2] Апендини, Ф. М.  „Граматика илирског језика…“. (Пише да је србски језик праотац свих европских језика).
[3] Гордон Чајлд „Европска праисторија“, Париз, 1962.( Тврди да је цела Европа и њено становништво делило до најмање појединости исту србско-винчанску културу, језик, просвету, митологију).
[4] Марио Алинеи, „Почетни језик Европе“, 1996, 2000. (Убеђен је да су Срби природни наследници винчанске културе, писмености и цивилизације, а србски језик је еталон свих европских језика. Марио је потпуно негирао теорију о наводном доласку Словена у 7. веку, наводећи да о томе нема ни једног историјског ни археолошког трага. Срби, касније измишљен политички назив Словени, на простору Србије живе од дубоког палеолита).
[5] Види: “Географски атлас Индије“, грофа Баренштајна, израђен одмах по окупацији Индије од стране Велике Британије, где су пописани све сами србски географски појмови, који и данас постоје у Србији.
[6] Види: Димитријевић, М. Енциклопедија географских назива Србије – протумачених старосрбским-аријским језичким кореном и значењем; друго издање, Србска духовна академија Параћин, 2021. стр. 251.
[7] Филиповић, Слободан  М. Речник српско-ариј(ев)ски или архаично-српски, са додатком корена, Сардонија, Београд, 7519. (2010),  стр. 92.

[8] Стих Десанке Максимовић
[9] Види: „Енума елиш“, превод: „Кад је Земља горела“,  описује свету космичку Ватру приликом стварања Земље (Света).
[10] Слободан М. Филиповић, Речник српско-ариј(ев)ски или архаично-српски, са додатком корена, Сардонија, Београд, 7519. (2010),  стр. 104.

 

Podelite sa prijateljima