Лих – Лихте?
Уважени господин Ненад Панајотовић ме је у једном пријатном разговору о корену и значењу речи – лих(а), која се налази у форминима – залиха, лихвар и сличним, ставио пред доста тежак лингвистички задатак.
Знамо шта је залиха – вишак: жита или какве робе, која треба да се чува.
Значи, залиха је за-лиха. Али шта значи реч – лиха? Исто питање важи и за реч – лихвар. О томе се наши језикословци до сада нису изјаснили. Панајотовић сматра да је можда лихвар некада имао облик – лих-вард. А на старосрбском-аријском – вардaти = чувати. Али шта то лихвард чува – варда у првом делу речи? И опет не знамо шта је то – лих – ни код залиха, ни код лихвара, ни код лихварда.
Најпре смо дохватили један мањи шопски речник, али он није забележио овај древни појам. Мало више среће имали смо са Речником црквенословенског језика.[1] У њему смо пронашли још десетак речи које почињу = са кореном – лих: лихоиманије = сувишно узимање или лакомство; лихоимец = лакомац; лихоимствовати = присвајати туђе, закидати, варати; лихословесије = ћаскање, брбљање, празан говор… Све лепе србске речи, али нажалост заборављене! Имамо, дакле, корен лих на почетку ових термина, међутим још увек не нађосмо – споту или унутрашње значење коренске морфеме – лих! А то нам је била суштина овог малог језичког истраживања по древном србском словару.
И на крају одговор на ово прилично тешко, али занимљиво питање, нађосмо у Речнику српско-ариј(ев)ском или архаично-српском, са додатком корена.[2] Тамо прочитасмо да корен – лих = лиз, а глагол – лихате = лизати, у смислу – јести, пити. И данас се за халапљивог каже – чанколизац (чанколихац). За оне који воле да се госте код туђе куће, људи веле: “Одоше опет да лижу (лиху) туђе тањире и кашике“, “Воле да лизну (лихну) из туђег“. Бабе, које памтим из моје родбине, говориле су пијаним мужевима: “Опет сте се нализали (налихали) из кафанске чаше“. Па и речи из Црквенословенског речника: лихоиманије, лихоимствовати, лихоимец у својој споти управо то и значе: лизнути – лихнути из туђег. Срби и данас имају једну изреку која изванредно памти суштину морфеме – лих и глагола- лихате : “Лизни ме, да те лизнем“ или старински “Лихни ме, да те лихнем“. Надам се да смо овим мало помогли и оним улизицама које умеју добро да се – ушлихтају.
Мирослав Димитријевић
Напомена: Присвојни придев србски пишем са словом – б, зато што основно језичко правило гласи: Када је корен речи властита именица, као у нашем случају – Срб, корен не сме да се мења. Наставци да, али корен – НЕ. Зато пишем: србски, србско, србчад, Србкиња…
[1] Израдио прота Сава Петковић, Сремски Карловци, 1935. стр. 108.
[2] Слободан М. Филиповић, Речник српско-ариј(ев)ски или архаично-српски, са додатком корена, Сардонија, Београд, 7519. (2010)
