Lih – Lihte?
Uvaženi gospodin Nenad Panajotović me je u jednom prijatnom razgovoru o korenu i značenju reči – lih(a), koja se nalazi u forminima – zaliha, lihvar i sličnim, stavio pred dosta težak lingvistički zadatak.
Znamo šta je zaliha – višak: žita ili kakve robe, koja treba da se čuva.
Znači, zaliha je za-liha. Ali šta znači reč – liha? Isto pitanje važi i za reč – lihvar. O tome se naši jezikoslovci do sada nisu izjasnili. Panajotović smatra da je možda lihvar nekada imao oblik – lih-vard. A na starosrbskom-arijskom – vardati = čuvati. Ali šta to lihvard čuva – varda u prvom delu reči? I opet ne znamo šta je to – lih – ni kod zaliha, ni kod lihvara, ni kod lihvarda.
Najpre smo dohvatili jedan manji šopski rečnik, ali on nije zabeležio ovaj drevni pojam. Malo više sreće imali smo sa Rečnikom crkvenoslovenskog jezika.[1] U njemu smo pronašli još desetak reči koje počinju = sa korenom – lih: lihoimanije = suvišno uzimanje ili lakomstvo; lihoimec = lakomac; lihoimstvovati = prisvajati tuđe, zakidati, varati; lihoslovesije = ćaskanje, brbljanje, prazan govor… Sve lepe srbske reči, ali nažalost zaboravljene! Imamo, dakle, koren lih na početku ovih termina, međutim još uvek ne nađosmo – spotu ili unutrašnje značenje korenske morfeme – lih! A to nam je bila suština ovog malog jezičkog istraživanja po drevnom srbskom slovaru.
I na kraju odgovor na ovo prilično teško, ali zanimljivo pitanje, nađosmo u Rečniku srpsko-arij(ev)skom ili arhaično-srpskom, sa dodatkom korena.[2] Tamo pročitasmo da koren – lih = liz, a glagol – lihate = lizati, u smislu – jesti, piti. I danas se za halapljivog kaže – čankolizac (čankolihac). Za one koji vole da se goste kod tuđe kuće, ljudi vele: “Odoše opet da ližu (lihu) tuđe tanjire i kašike“, “Vole da liznu (lihnu) iz tuđeg“. Babe, koje pamtim iz moje rodbine, govorile su pijanim muževima: “Opet ste se nalizali (nalihali) iz kafanske čaše“. Pa i reči iz Crkvenoslovenskog rečnika: lihoimanije, lihoimstvovati, lihoimec u svojoj spoti upravo to i znače: liznuti – lihnuti iz tuđeg. Srbi i danas imaju jednu izreku koja izvanredno pamti suštinu morfeme – lih i glagola- lihate : “Lizni me, da te liznem“ ili starinski “Lihni me, da te lihnem“. Nadam se da smo ovim malo pomogli i onim ulizicama koje umeju dobro da se – ušlihtaju.
Miroslav Dimitrijević
Napomena: Prisvojni pridev srbski pišem sa slovom – b, zato što osnovno jezičko pravilo glasi: Kada je koren reči vlastita imenica, kao u našem slučaju – Srb, koren ne sme da se menja. Nastavci da, ali koren – NE. Zato pišem: srbski, srbsko, srbčad, Srbkinja…
[1] Izradio prota Sava Petković, Sremski Karlovci, 1935. str. 108.
[2] Slobodan M. Filipović, Rečnik srpsko-arij(ev)ski ili arhaično-srpski, sa dodatkom korena, Sardonija, Beograd, 7519. (2010)
